Između dva svetska rata Vlasotince doživljava renesansu. Vinogradari se udružuju u vinogradarsku zadrugu. Pojavljuje se prvi broj lista „Vlasina“, osniva se fudbalski klub „Vlasina“, otvaraju se prve banke. Sledi otvaranje knjižnice i čitaonice. Rastu hidrocentrale na Vlasini i osniva se Sokolsko društvo.

   Kulturni život se bogati formiranjem pevačkih družina „Karađorđe“ i „Mokranjac“, tamburaškog orkestra Branka Davinića kao i džez benda „Marko“. Pevačka družina „Njegoš“ je osnovana još 1897. Vlasotinački kulturo-umetnički život se odvijao u Narodnom domu. Objekat u akademsko-nacionalnom stilu je sagraðen oko 1930. godine materijalnim sredstvima Vlasotinačkog esnafa, Sokolskog društva, Trgovačkog udruženja, pevačke grupe "Njegoš" i Narodne knjižnice i čitaonice. U njemu su prireðivane razne zabave sa igrankama, matinei i maskenbali.

Nemci su zauzeli Vlasotince 10. aprila 1941. godine. Tokom Drugog svetskog rata su na teritoriji i u okolini Vlasotinca delovale razne vojne grupacije: partizani, četnici, kvislinzi, ljotićevci, nedićevci, Nemci i Bugari. Dana 10. oktobra 1944. je Vlasotince oslobođeno ulazom Prve vlasotinačke brigade u grad. Nova istorija Vlasotinca počinje posle Drugog svetskog rata.

   Svako veselje u porodici, selima, završavalo se narodnim kolom. Narodna kola, tada zvana ora, su bila poseban ritual na veseljima; čačak (stari i novi), vlasinka, bela rada, zavrzlama, drdavka, u šest, bugarka, Žikino kolo. Nekada se na svadbama, ispraćajima u vojsku, preseljenja u novu kuću, vašarima i saborima na verskim praznicima, igralo i pevalo uz muzičke instrumente: duduk, gajde, tupan, frulu (duduče), harmoniku i bleh muziku sa trubaèima.

   Svi pečalbari, i momci i oženjeni, su dolazili kući kako bi se proveselili igrajući narodno kolo uz muziku. Kolo je bilo mesto okupljanja mladih i starih da se gledaju među sobom, da se šale, upoznaju, pa i zavole.

   Svako selo, svaki deo sela, imalo je svoje mesto za voðenje kola (ora). Niko nije smeo da napusti ili prekine kolo. Dešavalo se da je kod zauzimanja mesta i muzike, često izbijala i međusobna tuča između momaka, kako oko vođenja kola tako i zbog devojaka koje se uhvate da igraju do kolovođe-momka.

   I danas se u selu Predanča i drugim planinskim selima vlasotinačkog kraja, može čuti narodna izreka oko vođenja kola: "Baba davala banku da se uhvati, a dve da se pusti iz kola". Miroslav Mladenović, lokalni etnolog iz Vlasotinca, je kao momak negde sedamdesetih godina, prisustvovao događajima kada se na Petrovdan u selu Lopušnja, Trnovci u Svođu, Sveti Iliji na čobancu, Svetog Jovana (7. Juli) u Zlatićevu, 1. Maju u Dejanu i drugim saborima, igrala sva narodna kola i kako se niko nije smeo pustiti iz kola kad se uhvati, jer je posle toga obavezna bila tuča. Lokalni stanovnici takmičili su se čije će kolo biti veće, bolje i među sobom i među selima. U kolu je bio najglavniji onaj na čelu, kolovođa, a na začelju (na "kec") momak koji je bio zadužen da se kolo ne kida. Onaj ko je prekidao kolo više nije bio puštan da igra, pa zato niko nije smeo da se pusti dok se kolo ne izigra.

   Gospodin Mladenović je zabeležio od starijih ljudi, negde sedamdesetih godina dvadesetog veka, da su se pre Prvog svetskog rata, igrala narodna kola i u samom Vlasotincu, kod "Krsta" za vreme vašara letnjeg Gorešnjaka i jesenjeg Pejčindana i Krstovdana, gde su bile opasne tuče između igrača i kolovođa oko devojaka iz različitih sela, čak su "sevali“ i noževi. Igrala su se kola na saborima, na verskim praznicima oko crkve kruševičke i konopničke, u selima Kruševica i Konopnica, naroèito u vreme letnjih i jesenjih vašara.

   Danas, po prièama starijih, mladi ljudi ne pridodaju tome pažnju kao da nema seoskih sabora i vašarskih okupljanja uz narodno kolo. Svi koji su odrasli uz (ora) kola, često se žale što mladi nisu prihvatali njihove narodne igre. Ipak, poslednjih godina, narod se ponovo okreće tradiciji. Igra uz narodno kolo, naroèito na svadbenim i drugim porodiènim veseljima, a sve je više i folklornih grupa po školama, koje neguju narodne igre i narodna kola iz vlasotinačkog kraja.

   Vlasotinčani se češće nazivaju i Rosuljci. Razlog za to je biljka Rosulja (lat. drosera rotundifolia L), koja raste na prostranstvima okoline Vlasotinca. Drosos je grčka reč i znači rosa.

   Rosulja (Drosera) je rod karnivornih biljaka sa preko 170 vrsta. Javlja se na mestima osiromašenim mineralnim materijama, pa to nadoknađuje proteinskom ishranom - digestijom životinja. Hvata ih pomoću listova na kojima su žlezde koje prave lepljivu tečnost na koje se potom zalepi insekt. Rosulja nije velika biljka. Pravi rozetu od nekoliko listova.